Недјеља Милосрђа Очевог
(Блудног сина) у парохији Мокрињској
19. фебруара/ 3. марта 2024. године, у Недјељу Блудног сина - Милосрђа Очевог у Храму Свете Великомученице Варваре у селу Мокрине служена је Света Литургија.
Литургијским сабрањем началствовао је јереј Зоран Миљанић, настојатељ храма. Народ су у одговорима на литургијске возгласе предводили, чтец Ђорђе Павловићи и Матеј Дакић.
Након читања јеванђелског зачала, сабране је поучио отац Зоран, говорећи о милости која је у Господу изнад правде, посебно дајући акценат на другог сина, који је до тада остао у Очевом дому.
,,Служимо у другој припремној недјељи Великога поста, у којој се чита Јеванђеље о Блудном Сину. Ово читање је поука у којој се углавном даје акценат блудном сину који је отишао у далеку земљу, расточио имање родитељско и вратио се го и бос у наручје Оца, који га прима и даје нам слику Љубави и породице на окупу, која је спасена.
Уколико је акценат само на томе, откуда онда наставак приче, који говори о другом сину? Зашто је та прича била потребна и зашто је то толико наглашавано?
Наслов ове приче, о "блудном сину", може се односити и на другога сина, зато што упркос, свом труду Оца, старији син није досегао моменат смисла, моменат љубави - није препознао брата свога. Опет, он поставља најлогичније могуће питање свом Оцу, поставља питање правде. ,,Зашто ја, који толико обитавам са Тобом, нисам добио право да учествујем у тој гозби коју си припремио сину који је расточио Твоје имање?"
Први син схвата шта значи покајање, вратио се, није му било потребно теле угојено, нити гозба, али је гозба не само потврда тога да му је опроштено, већ он не мора да допринесе томе искупљењу - све му је опроштено, он је схватио шта је учинио. Он ће се вјероватно трудити до краја у дому Оца свог.
Ми не знамо наставак приче, свима нама се може десити да одемо, осјетивши моменат правде који није задовољена. Прича није завршена - можда је старији син отишао из Очевог дома управо због бунта, у далеку земљу, али, и ако би он расточио имање своје, тада би схватио шта значи теле угојено и гозба која је припремљена брату, ономе који се вратио. Отац би и за њега припремио ту гозбу. Старији син то не може осјетити, док не осјети сву пуноћу људске одступности, и од Бога и од људи, док не осјети пуну самоћу људску, да му нико не може помоћи, што Бог допушта по милосрђу свом - да нам нико више не може помоћи, ни родитељи, ни ближњи, колико год се трудили. Ако тада сагледамо дубину своју, осјетићемо да нам је Бог најближи и зато ми од њега тражимо ту помоћ, и Он нам је даје. Та помоћ - милост, назива се телетом угојеним. Он нам даје нови почетак, уопште ме тражећи правде, нити права које је имао над нама.
Због тога ова прича није завршена, да бисмо били кадри да саглледамо неизмјерну Љубав Оца према Својим синовима због које ће се они спасити."
Народ се сјединио са Господом причешћем Часним и Пресветим Тијелом и Крвљу Господа Христа.
Након литургијског сабрања, уприличено је послужење.
-Чтец Ђорђе Павловић
(Блудног сина) у парохији Мокрињској
19. фебруара/ 3. марта 2024. године, у Недјељу Блудног сина - Милосрђа Очевог у Храму Свете Великомученице Варваре у селу Мокрине служена је Света Литургија.
Литургијским сабрањем началствовао је јереј Зоран Миљанић, настојатељ храма. Народ су у одговорима на литургијске возгласе предводили, чтец Ђорђе Павловићи и Матеј Дакић.
Након читања јеванђелског зачала, сабране је поучио отац Зоран, говорећи о милости која је у Господу изнад правде, посебно дајући акценат на другог сина, који је до тада остао у Очевом дому.
,,Служимо у другој припремној недјељи Великога поста, у којој се чита Јеванђеље о Блудном Сину. Ово читање је поука у којој се углавном даје акценат блудном сину који је отишао у далеку земљу, расточио имање родитељско и вратио се го и бос у наручје Оца, који га прима и даје нам слику Љубави и породице на окупу, која је спасена.
Уколико је акценат само на томе, откуда онда наставак приче, који говори о другом сину? Зашто је та прича била потребна и зашто је то толико наглашавано?
Наслов ове приче, о "блудном сину", може се односити и на другога сина, зато што упркос, свом труду Оца, старији син није досегао моменат смисла, моменат љубави - није препознао брата свога. Опет, он поставља најлогичније могуће питање свом Оцу, поставља питање правде. ,,Зашто ја, који толико обитавам са Тобом, нисам добио право да учествујем у тој гозби коју си припремио сину који је расточио Твоје имање?"
Први син схвата шта значи покајање, вратио се, није му било потребно теле угојено, нити гозба, али је гозба не само потврда тога да му је опроштено, већ он не мора да допринесе томе искупљењу - све му је опроштено, он је схватио шта је учинио. Он ће се вјероватно трудити до краја у дому Оца свог.
Ми не знамо наставак приче, свима нама се може десити да одемо, осјетивши моменат правде који није задовољена. Прича није завршена - можда је старији син отишао из Очевог дома управо због бунта, у далеку земљу, али, и ако би он расточио имање своје, тада би схватио шта значи теле угојено и гозба која је припремљена брату, ономе који се вратио. Отац би и за њега припремио ту гозбу. Старији син то не може осјетити, док не осјети сву пуноћу људске одступности, и од Бога и од људи, док не осјети пуну самоћу људску, да му нико не може помоћи, што Бог допушта по милосрђу свом - да нам нико више не може помоћи, ни родитељи, ни ближњи, колико год се трудили. Ако тада сагледамо дубину своју, осјетићемо да нам је Бог најближи и зато ми од њега тражимо ту помоћ, и Он нам је даје. Та помоћ - милост, назива се телетом угојеним. Он нам даје нови почетак, уопште ме тражећи правде, нити права које је имао над нама.
Због тога ова прича није завршена, да бисмо били кадри да саглледамо неизмјерну Љубав Оца према Својим синовима због које ће се они спасити."
Народ се сјединио са Господом причешћем Часним и Пресветим Тијелом и Крвљу Господа Христа.
Након литургијског сабрања, уприличено је послужење.
-Чтец Ђорђе Павловић
