Шесто вече 13. Трга од ћирилице: Прота Саво Накићеновић

Под називом „Свештеник, родољуб и истраживач прота Саво Накићеновић”, а поводом 100 година од његовог упокојења, о чувеном кућанском пароху попу Саву синоћ, 20. августа, говорили су проф. др Ђорђе Бубало и др Горан Комар. Вече је водила Теодора Ковач, изабране одломке из дјела прота Сава читала је драмска умјетница Милица Лучић, док је уредник вечери био ђакон Илија Преочанин.
👇👇👇
(Видео запис цјелокупног програма)
Своју ријеч о овом прегаоцу вјере и родољубља, свештенику, учитељу, истраживачу, личности која је задужила не само Боку већ и цио српски род, доктор Комар је започео везујући његов потоњи живот и дјело за символику имена његових родних Кута:
„Кути су угловњак и угаони мргин бокешке отачке зграде и то је суштинско значење њиховог имена – ступ за апостолско и древно сабрање у прослављању имена Божјега… Савова кућанска очевина, то је ход у малом цијелога српства. И кућанске старевине то су биљези од угловњака једне тврде јадранске обале, која је сабирала и жњела док је поштивала оце. У великом 18. вијеку обнове приморске српске земље, Кути су, као и читава Далмација, широко опкорачивале своје стјешњене физичке међе и уздржали своју никејску-светоконстантиновску линију кретања.”

Нема сумње да је у обликовању личности оца Сава, сматра др Комар, велику улогу имало управо одрастање у таквом крају, у ком постоје остаци чак три светоапостолске цркве древног утемељења – црквиште Аветог апостола Томе, манастириште Светога Јована и Светог Андрије. Важно је напоменути и то, сматра Комар, да је кућа проте Сава била је од старина свештеничка: „Он у своме животопису помиње свештенике Јована, Стефана, Лазара, Тома, Александра и калуђере Стефана и Милутина и Данила, те како је у његовој фамилији било и монахиња”.

Говорећи о поријеклу фамилије Накићеновић, др Комар је навео податке које даје прота Васо Ивошевић у Биографији прота Сава, гдје стоји да је ова фамилија „давно досељена у Куте из Љубомира крај Требиња, те да су се истакли у акцијама око Новога у 1687. години, години изгона турског гарнизона”.

Он је потом подсјетио на историјски контекст у ком дјела прота Саво: „Прота Саво се својим крупним антропогеографским дјелом Бока, али не само њим, јавља у вријеме културног буђења Боке и Далмације, у вријеме када настаје низ дијела из историографије и етнографије Боке, на прелому 19. и 20. вијека. Било је то заиста у вријеме озбиљног прозелитског притиска Аустроугарске”.

Тај прозелитизам, нагласио је др Комар, није био само вјерске природе, већ је, под патронатом гувернера Калаја, имао изразито политички, идеолошки, рестриктиван, па и асимилаторски карактер, управљен на штету српског народа, а у контексту сузбијања панславизма и утицаја краљевине Србије – „Дјеловање истраживача било је под потпуном контролом државе, са циљем сузбијања историјског и лингвистичког насљеђа српскога народа.”

„Отпор такозваном колонијалном прагматизму политике Бењамина Калаја пружила су српска културна и просвјетна друштва, и на сасвим темељном нивоу ствараоци из круга Цвијићевих сарадника, међу којима високо мјесто припада оцу Саву Накићеновићу”, истакао је Комар, нагласивши посебно просторну дисперзију подручја која је истраживао прота Саво: Книн, Конавли, Бока.

„Отац Саво је читав свој живот провео у простору између истраживачког заноса који је захтијевао мир и пријетњи, а и конкретних активности аустругарских власти које су га приводиле, теретиле и физички уништавале његове драгоцјене теренске забиљешке, на којима је његов његов научни рад почивао. Због тога је његово дјело по суштини жртвено”, и због тога, закључио је Комар „отац Саво живи и данас у своме крају и васколиком свом народу” – „Не због тога што у његовом обимном штампаном дјелу не постоји понека погрешка, већ због тога што је жртвени стваралац”, и што је као такав „стао у ред бокешких првака који су проговорили у вријеме без наде”.

Проф. др Ђорђе Бубало говорио је о вези проте Сава и чувеног научника и академика Јована Цвијића.

„Поп Саво Накићеновић, како је уобичавао да се потписује и представља, имао је само 44 године када је умро од болести и изнурености. То је било прерано иза оно доба, некмоли данас. Ипак у том кратком животном веку – од којег је ратне године провео као талац свога села ограниченог права кретања, а посљедње две године болест га је отргла од свакодневних пастирских и истраживачких прегнућа – дакле, за мање од двадесет година, ако не рачунамо и детињство и рано школовање, поп Саво постигао онолико колико мало људи што су дочекали старост, у бољим условима, без недаћа и без притисака”, нагласио је на самом почетку свог излагања др Бубало, додавши да „дела његова говоре о искреним, несебичним патриотским побудама о свему што је радио: као свештеник у парохијама Сасовићи и Кути, као учитељ у основној школи и гимназији, у подухватима за добробит заједнице – оправци, изградњи црквених објеката и путева, оснивању српске земљорадничке задруге у Кутима и Ниже реалне гимназије у Новоме…”

„Као истраживач старина и обичаја поп Саво показује реетко виђено марљиво родољубље и постојану тежњу као осветљавању и чувању од заборава српске историјске и културне баштине, и то не само у своме завичају, иако је, сасвим природно, о њему дао највише. Заиста је дивљења вриједно колико је овај тихи човјек нежног здравља радио и давао себе, и поред непреболних породичних трагедија и готово пословичног злостављања аустругарских власти до 1918. године”, казао је Бубало, изнијевши занимљив податак да је намјеру да описује насеља и обичаје становништва Боке, прота Саво испољио још као гимназијалац, за шта је писменим путем тражио упутства од Српске краљевске академије. Добијање траженог упутства означило је почетак његових истраживања и дугогодишње и плодне сарадње са Српском краљевском академијом, иако, нажалост, нису сви плодови те сарадње и угледали свјетлост дана. Међутим, најпознатије дјело проте Сава – антропогеографска студија „Бока” објављена је у едицији „Насеља српских земаља” Српске краљевске академије 1913. године. „Само да је њу у своме кратком животу написао и објавио стекао би бесмртну славу и вечну захвалност”, истакао је Бубало.

Иако је Саво Накићеновић редовно објављивао прилоге у локалној бокешкој и дубровачкој периодици и у црквеној штампи, он је настојао да своје историјске и етнографске радове о Боки и суседним крајевима учини доступним широј публици, сматрајући с правом да имају општи значај. У тим му је настојањима покровитељ, учитељ и посредник био је Јован Цвијић, знаменити српски научник и државник, професор универзитета и предсједник Српске краљевске академије, на чију је подршку и разумијевање увијек могао да рачуна, о свједоче његова писма у Цвијићевој заоставштини.

Иако је у рату много пропатио и душевно и физички, и здравље му је било толико нарушено да га је то на крају коштало живота, после рата, „пуна срца због ослобођења и уједињења, поп Саво је нашао у себи неслућену енергију да настави са родољубивим истраживањима”, казује проф. Бубало, илуструјући то одломком из аутобиографије: „Сврхом октобра 1918. доживили смо и пропаст црно-жуте авети и уједињење цјелокупног српског народа. Обнови се Душаново царство, све нас загрли Душанов бијели орао под окриљем витешког дома Карађорђевића. Сретно било!” , и из писма Јовану Цвијићу из маја 1920. године гјде стоји: „Ако икад, то данас треба да прослиједимо проучавање насеља српских земаља, да и тим путем уједињено српство поставимо на здраво поље плодног рада и хуманог прогреса, да понижене и увријеђене идеале српског народа дигнемо на оно мјесто које су и морал и правда додијелили…”

Цитирајући дијелове из протиних писама Цвијићу, проф. Бубало сликовито показао како везе између Накићеновића и Цвијића нису остале ограничене на научну сарадњу, већ да су с временом успоставили и присне пријатељске односе, пријатељске до те мјере да прота Саво Цвијићу нуди да у дијелу његове куће у Новоме, чим је доврши, борави са супругом колико год жели. „Вама пак и госпођи док сам ја жив бит ће за онолико колико ви желите на расположењу”, пише прота, и додаје: „Попадија и дјеца моја жале да нијесте у Новом дуље се задржали, јер би тад у Куте стално дошли. Боже здравље, доћи ћете ви и опет, пак вас онда нећемо пустити да онако брзо одете за Београд.”

Потресно је и писмо које прота Саво шаље Цвијићу 10. септембра 1924, у јеку борбе са болешћу са којом није успио да се избори, у ком му прво захваљјуе на пријатељском писму које га је у болести „укријепило и развеселило као мало шта”, а потом га моли, у име њиховог пријатељства, да му помогне у том изузетном тешком периоду. Пише прота:

„… Све се може догодити, али ја не могу никада до гроба пријатеља мог Јована заборавити. Нека вас добри Бог на корист српског народа и науке још дуго поживи. Јер знам, мили пријатељу, да се овим не обраћам на глухога који ме не разумије, већ на онога који ме потпуно схваћа. Те зато исповиједам вам се, драги мој Јоване, да сам се, лијечећи се, задужио добрих 14 000 динара. Дужници траже новаца, а ја немам одакле да вратим. Ето јада! Ко ће часно није ласно, а ипак као човјек живјети се мора. Зато се вама, мили Јоване, обраћам и молим вас, ако икако можете, помозите ми. Израдите ми извјесну државну припомоћ из Краљева фонда, или бар позајмите, да изађем бар на крај, крпу закрпим, јаму зачепим. Јер то би ме, вјерујте, изгубљеног утјешило. А ако не можете, штампајте моје Конавле и хонорар ми пошаљите, јер и то би ми добро дошло у мојој великој потреби. Шаљем вам Конавле, да их ви према приложеном писму исправите, јер ја још ни ову ситницу не стигох да исправим. У оба случаја, мили Јоване, ја вам остајем до гроба и у гробу вјерни пријатељ.”

Цвијић га ни овог пута није изневјерио, те је на његов приједлог предсједништво академије донијело одлуку да се попу Саву Накићеновићу исплати 2.500 динара као хонорар за студију „Конавле”. „Нажалост”, казао је Бубало, „проти Саву није било помоћи – после више мјесеци лежања у сарајевској државној болници, изложен немару и лошој нези одлучује да се врати кући. У пролеће 1926, 25. априла, испустио је душу.”

Професор Бубало је завршио овај изузетно драгоцјен осврт на сарадњу и пријатељство попа Сава и Јована Цвијића констатацијом да – за разлику рукописа о книнској крајини и аутобиографија попа Сава Накићеновића (који су пронађени 1956. године, међу расутом и незаведеном грађом у академијиној архиви, и накнадно објављени) – рукопис поменуте студије о Конавлима никада није објављен. Њему, као и допуни студији „Бока”, коју је прота Саво такође припремио, нажалост, за сад нема никаквог трага нити у академијином архиву нити у Цвијићевој заоставштини.

Вечерас, у петак, 21. августа, са почетком у 20 и 30 часова, на Тргу херцега Стефана биће уприличена промоција Изабраних дјела Митрополита Амфилохија, а поводом пет година од његовог упокојења. Говориће Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, проф. др Душан Крцуновић и маст. Стефан Синановић, а модератор вечери биће протојереј маст. Александар Лекић.

Сајт СПЦО топаљско-херцегновска