У оквиру „Трга од ћирилице” синоћ, 18. августа, на Тргу херцега Стефана обиљежени су јубилеји великих битака – 230 година од битака на Мартинићима и Крусима (1796), 150 година од битака на Вучјем долу и Фундини (1876) и 110 година од Мојковачке битке (1916).
О овим пресудним биткама, које су вођене у различитим околностима, али које обједињује исти етос и иста тежња, а чији су се јубилеји знаковито слили у исте године, говорили су протојереј–ставрофор маст. Гојко Перовић и проф. др Милош Ковић. Програм је водила Александра Миљањић.
Говорећи о биткама на Мартинићима и Крусима, о. Гојко је на самом почетку нагласио да је рат „једно велико зло и да су битке нешто ужасно страшно што нико не би волио да види ни у својој кући, ни испред своје куће”.
(Видео запис цјелокупног предавања) 👈
О овим пресудним биткама, које су вођене у различитим околностима, али које обједињује исти етос и иста тежња, а чији су се јубилеји знаковито слили у исте године, говорили су протојереј–ставрофор маст. Гојко Перовић и проф. др Милош Ковић. Програм је водила Александра Миљањић.
Говорећи о биткама на Мартинићима и Крусима, о. Гојко је на самом почетку нагласио да је рат „једно велико зло и да су битке нешто ужасно страшно што нико не би волио да види ни у својој кући, ни испред своје куће”.
(Видео запис цјелокупног предавања) 👈
„Са друге стране”, казао је он, „ове двије битке, управо – све битке о којима вечерас говоримо, одбрамбене су битке и ратови једне честите сиротиње у односу на једну империју која наступа тако као да има право, по оној Његошевој: Вук на овцу своје право има. То је философија империје. А философија Црногораца у биткама на Мартинићима и Крусима била је философија онога ораха тврдога који је воћка чудновата, и да се може десити и да та империја поломи зубе о кору тог ораха.”
Дакле, одбрамбене битке су просто једна нужда која приморава чак и свештенике да подигну сабљу, међу њима првог Св. Петра Цетињскога, за кога о. Гојко каже:
„Свети Петар Цетињски је један човјек заиста па скоро изван историје, један човјек који просто преузима на себе дјело немогуће. Оно што је Његош касније изразио, мислећи на цјелокупан подвиг ослобађања од Отоманске империје: Нека буде што бити не може, то се обистинило у биткама на Мартинићима и Крусима. По свим земаљским показатељима Црногорци нису имали шансе да побиједе у тим биткама. Али, Св. Петар је својом молитвом и својим ставом увео силу Господњу у ту битку, потпуно несумњиво и очигледно – Господ је тада дјеловао тако да је потпуно изневјерио људска очекивања, по оној ријечи Аостола Павла да се сила Божија у немоћи показује.”
Дакле, одбрамбене битке су просто једна нужда која приморава чак и свештенике да подигну сабљу, међу њима првог Св. Петра Цетињскога, за кога о. Гојко каже:
„Свети Петар Цетињски је један човјек заиста па скоро изван историје, један човјек који просто преузима на себе дјело немогуће. Оно што је Његош касније изразио, мислећи на цјелокупан подвиг ослобађања од Отоманске империје: Нека буде што бити не може, то се обистинило у биткама на Мартинићима и Крусима. По свим земаљским показатељима Црногорци нису имали шансе да побиједе у тим биткама. Али, Св. Петар је својом молитвом и својим ставом увео силу Господњу у ту битку, потпуно несумњиво и очигледно – Господ је тада дјеловао тако да је потпуно изневјерио људска очекивања, по оној ријечи Аостола Павла да се сила Божија у немоћи показује.”
Једна од тих слабости у којима се сила Божија у немоћи показала јесте снага црногорске војске у односу на Махмут-пашу Бушатлију, а друга назови слабост јесте став Св. Петра према Махмут-паши, казао је о. Гојко: „Будући побједник, који ће Махмутову главу држати у рукама, моли тога човјека, док му је глава била још на раменима – прођи се ове сиротиње. Али када види да овај неће да прође, него да хоће да покори ту сиротињу, онда свети Петар пише Махмут-паши ријечи које слободно могу да стоје на грбу или застави Црне Горе: Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно мене погодило, а ако је правда на мојој страни, нека Господ просуди међу нама. И тај дан се није још ни завршио, а Св. Петар је држао главу Махмут-паше усвојим рукама. И данас се та глава чува у Цетињском манастиру – не да бисмо се њоме гордили, већ да буде свједочанство тога да земаљска сила не може ништа против Божије.”
Због свега тога, став је о. Гојка, ове битке нису само једне у низу битака, већ су својеврсни библијски почетак новије историје Црне Горе, природни наставак онога што се збило на самом крају историје слободне средњовјековне Зете, а то је штампање црквених књига: Псалтира, Октоиха… – „И онда није за велико чуђење што ће прву велику побједу војну, историјску, политичку над Отоманском империјом извести један духовник, који није ишао у војне школе и који није имао када да се учи војној тактици. Али, Бог је био на његовој страни, таман као на страни цара Давида против Голијата.”
Због свега тога, став је о. Гојка, ове битке нису само једне у низу битака, већ су својеврсни библијски почетак новије историје Црне Горе, природни наставак онога што се збило на самом крају историје слободне средњовјековне Зете, а то је штампање црквених књига: Псалтира, Октоиха… – „И онда није за велико чуђење што ће прву велику побједу војну, историјску, политичку над Отоманском империјом извести један духовник, који није ишао у војне школе и који није имао када да се учи војној тактици. Али, Бог је био на његовој страни, таман као на страни цара Давида против Голијата.”
Битке на Мартинићима и Крусима су у исто вријеме у непосредној вези са замахом ослободилачког покрета који ће да услиједи, сматра о. Гојко, и увод у оно што ће Карађорђе да направи. Неспорна веза између ове двојице великана, освједочена како у пјесмама Св. Петра и његовим писмима, тако и у предањима о Карађорђевим плановима, показује да су њихови подвити и стремљења, као уосталом и подвизи и стремљења њихових насљедника, били у суштини једнозначни и са једним крајњим циљем вођени – да се братски сретну двије војске и да заједно, под барјаком на ком је грб Немањића, врате некада давно изгубљено политичко и државно јединство свом роду.
Иако су по реалним габаритима и из перспективе отоманске, битке на Мартинићима и Крусима занемарљиве, „из наше перспективе, из перспективе Цетињског манастира и тог блага које је штампано у штампарији Црнојевића и остало да путује кроз вријеме као својеврсни залог за слободу, на тим мјестима десиле су се битке које су по мени имале космички значај – одбране слободе и одбране Христовог јеванђеља. Зато је лијепо да се тога сјећамо, да се молимо св. петру као нашем заступнику пред Господм и да оним путем којим је он ишао и ми идемо”, закључио је о. Гојко своје излагање.
Иако су по реалним габаритима и из перспективе отоманске, битке на Мартинићима и Крусима занемарљиве, „из наше перспективе, из перспективе Цетињског манастира и тог блага које је штампано у штампарији Црнојевића и остало да путује кроз вријеме као својеврсни залог за слободу, на тим мјестима десиле су се битке које су по мени имале космички значај – одбране слободе и одбране Христовог јеванђеља. Зато је лијепо да се тога сјећамо, да се молимо св. петру као нашем заступнику пред Господм и да оним путем којим је он ишао и ми идемо”, закључио је о. Гојко своје излагање.
Као непосредни и основни повод за Мартиниће и Крусе, али и за Невесињску пушку, Вучји до и Фундину – о чему свједоче и историографија и народна пјесма – проф. Ковић је истакао самоодбрану: Херцеговина се нашла у ужасом стању јер је Порта подизала порезе због кредита које је била дужна да врати Французима и Енглезима, и наравно – раја је то морала да плаћа.
Али, истакао је проф. Ковић, „има ту још нешто – то је сећање на Немањиће, и на оно што је било старије од Немањића. То је оно сећање за које је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије које као бодило боде човјека. За човјека тог доба историја није академска дисциплина. Свакако да и он жели да зна шта се догодило, али њега та повест обавезује , и стално га пита: Јеси ли у завету, или си га погазио? То је та вертикала која обавезује и Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша и књаза Данила и књаза и краља Николу. Дакле, сећање на сјај, на славу, на величину, на Душана, на Саву, о којима се пева, о којима се слуша…”Дакле, оно што Срби и Црној Гори и у Србији у то вријеме хоће, тумачи нам проф. Ковић, јесте стара слава. И зато када дођу до слободе, они природно утемељују своје земље не на декларацији о правима човјека и грађанина, које се баш у то доба у западном свијету доносе, већ на Законоправилу Св. Саве. Дакле, закључује он – оно што је за остатак Европе мрачни средњи век, за нас је то злато доба.
У исто вријеме, ове битке не можемо да разумијемо ако не разумијемо како наш, српски контекст, тако и општи европски контекст. У тадашњој Европи кључна политичка идеја је национална идеја, а под њом се тада у Европи подразумијевају права сваког, и најмањег човјека, који није више кмет, већ је пуноправни Француз, Њемац, Италијан… и подразумијева се да он воли своје отачаство, да ће за њега да се бори, и да зато треба и да буде питан…
Читаву Европу је захватио тај талас идеје национално ослобођења и уједињења. У Срба та идеја је заснована на предању, али је сада обновљена и ојачана тим новим европским слојевима.
Од свих тих покрета за нас су најважнији модели по којима су се ујединиле Италија и Њемачка, казао је проф. Ковић: „Четири године након уједињења Њемачке, 1875, почиње Невесињска пушка, и све што Срби у том тренутку раде, и Цетиње и Београд, јесте тај правац. Међутим, Црној Гори и Србији велике силе неће дозволити да учине оно што су урадиле Немачка и Италија. Иако су након Вељег рата и Црна Гора и Србија вишеструко увећале своје територије, и добиле међународно признање, након Берлинског конгреса и на Цетињу и у Београду влада огорчење, пре свега на велике силе – у Босну и Херцеговину, које су биле алем-камен националне политике и Цетиња и Београда ушао је Швабо, како се тада говорило. Дакле тај покушај да се иде путем Италије и Немачке за нас се завршио само делимичним успехом.”
Нова прилика за то уједињење ће се указати 1914, и не можемо да разумијемо оно што се догодило 1918, став је проф. Ковића, ако не разумијемо оно што се догодило са Њемачком и Италијом. За Србе је Први свјетски рат био рат за ослобођење и уједињење.
Читаву Европу је захватио тај талас идеје национално ослобођења и уједињења. У Срба та идеја је заснована на предању, али је сада обновљена и ојачана тим новим европским слојевима.
Од свих тих покрета за нас су најважнији модели по којима су се ујединиле Италија и Њемачка, казао је проф. Ковић: „Четири године након уједињења Њемачке, 1875, почиње Невесињска пушка, и све што Срби у том тренутку раде, и Цетиње и Београд, јесте тај правац. Међутим, Црној Гори и Србији велике силе неће дозволити да учине оно што су урадиле Немачка и Италија. Иако су након Вељег рата и Црна Гора и Србија вишеструко увећале своје територије, и добиле међународно признање, након Берлинског конгреса и на Цетињу и у Београду влада огорчење, пре свега на велике силе – у Босну и Херцеговину, које су биле алем-камен националне политике и Цетиња и Београда ушао је Швабо, како се тада говорило. Дакле тај покушај да се иде путем Италије и Немачке за нас се завршио само делимичним успехом.”
Нова прилика за то уједињење ће се указати 1914, и не можемо да разумијемо оно што се догодило 1918, став је проф. Ковића, ако не разумијемо оно што се догодило са Њемачком и Италијом. За Србе је Први свјетски рат био рат за ослобођење и уједињење.
Говорећи о Мојковачкој бици, проф. Ковић је казао да је она осветлала образ црногорске војске, у да је у њој спасена част црногорског оружја: „Славна Санџачка војска 1915, када је почела пропаст српске војске, витешки штити српску војску у повлачењу. У овој бици санџачка војска, под вођством сердара Јанка Вукотића, зауставила је непријатеља и још му је нанела губитке у офанзивним дејствима. Та војска је повучена тек 18. јануара, пошто је већ Црна Гора капитулирала. У том смислу, Мојковачка битка је и резултат витешке одбране српске војске у повлачењу, али и успешно спасавање образа црногорског оружја.”
За разлику од Њемаца и Италијана, који су до уједињења дошли и кроз крваве и тешке међусобне сукобе, код Срба то 1918. није био случај, нагласио је проф. Ковић, јер се Божићна побуна се не може поредити са крвавим међусобним обрачунима кроз које су прошли Њемци и Италијани.„Историја и предање су огроман ресурс српског народа. Уз сву свест о томе да је рат страшан и да се мора избећи, сећање на ове велике ратничке победе не дозвољава нам да малакшемо и да се предамо у најтежим тренуцима, и чува нас – у овим временима потискивања онога што бисмо могли назвати мушки принцип – да не заборавимо шта је подвиг, шта је јунаштво и шта је чојство. Ако негде то може да се научи, то је Црна Гора”, закључио је проф. Ковић.
Наша је народна историја изворно памћена и чувана не у академским кабинетима, већ у народној пјесми. Тако је и када су ове битке у питању – о биткама на Крусима и на Мојковцу синоћ је пјевао народни гуслар Жељко Вукчевић. Вечерас на програму „Трга од ћирилице”, на Тргу херцега Стефана, са почетком у 20 и 30 часова, биће уприличено предавање „Мајка код Срба – тјелесна и духовна мајка”, као и изложба рељефа „Знамените српске мајке”. Аутор изложбе и предавач је академски вајар Ђорђе Зечевић.
За разлику од Њемаца и Италијана, који су до уједињења дошли и кроз крваве и тешке међусобне сукобе, код Срба то 1918. није био случај, нагласио је проф. Ковић, јер се Божићна побуна се не може поредити са крвавим међусобним обрачунима кроз које су прошли Њемци и Италијани.„Историја и предање су огроман ресурс српског народа. Уз сву свест о томе да је рат страшан и да се мора избећи, сећање на ове велике ратничке победе не дозвољава нам да малакшемо и да се предамо у најтежим тренуцима, и чува нас – у овим временима потискивања онога што бисмо могли назвати мушки принцип – да не заборавимо шта је подвиг, шта је јунаштво и шта је чојство. Ако негде то може да се научи, то је Црна Гора”, закључио је проф. Ковић.
Наша је народна историја изворно памћена и чувана не у академским кабинетима, већ у народној пјесми. Тако је и када су ове битке у питању – о биткама на Крусима и на Мојковцу синоћ је пјевао народни гуслар Жељко Вукчевић. Вечерас на програму „Трга од ћирилице”, на Тргу херцега Стефана, са почетком у 20 и 30 часова, биће уприличено предавање „Мајка код Срба – тјелесна и духовна мајка”, као и изложба рељефа „Знамените српске мајке”. Аутор изложбе и предавач је академски вајар Ђорђе Зечевић.
