Свети Кирило нови свјетилник Православља - десето вече на 12. Тргу од ћирилице

Синоћ, 24. августа 2025, на препуном Тргу херцега Стефана, у оквиру 12. Трга од ћирилице, одржано је вече посвећено Св. Кирилу Цвјетковићу.
О неодступном бранитељу чистоте православне вјере протосинђелу Кирилу Цвјетковићу, исповједнику бездинском, далматинско-бокељском и баошићком говорили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Архиепископ и Митрополит будимски и администратор Епархије темишварске г. Лукијан, предсједник Општине Херцег Нови г. Катић, архијерејски замјеник и парох темишварски протојереј–ставрофор др Маринко Марков и др Горан Комар. Вечери је присуствовала и министарка културе и медија гђа Тамара Вујовић.

На самом почетку окупљенима се обратио г. Катић, који је између осталог рекао да је Херцег Нови привилегован град јер су из њега поникле двије изузетне личности, два светитеља Цркве Божије који су траг оставили не само у свом крају него много шире. Захваљујући Св. Севастијану Сасовићком и Џексонском, Херцег Нови се овога љета збратимио са градом Џексон у САД, а захваљујући Св. Кирилу, који благодатно окупља око себе вјерни православни народ, и Србе и Румуне, бивајући спона која спаја Арадску жупанију и Херцег Нови, Херцег Нови и Арад ће такође постати градови побратими.

Предсједник Општине је најавио и подизање храма посвећеног Св. Кирилу у његовим родним Бошићима, за који ће Општина уступити земљиште, и чију ће изградњу помоћи.

Након г. Катића сабранима се кратким поздравним словом обратио Високопреосвећени Митрополит Лукијан. Он је сликовито показао суштинску и неразориву везу која спаја наш народ на којим год странама свијета да се налази, показујући публици Горски вијенац који је његов отац још као ђак учитељске школе купио, свуда са собом читавог живота носио, ревносно га читао и из њега се мудрошћу и родољубљем надахњиво, а у наслеђе га оставио свом сину, потоњем епископу Лукијану.

О трновитом и крстоносном путу Свештеноисповједника Кирила, а на основу његове аутобиографије, коју је написао пред крај живота и која, иако незавршена, представља изузетно свједочанство, говорио је митрополит Јоаникије. На самом почетку он је истакао то да је још Димитрије Руварац, чим је прочитао Автобиографију Кирилову, закључио да је њен писац свет, да је ријеч о свештеноисповједнику вјере. Потом је Митрополит подвукао кључне моменте у животу Св. Кирила, а нарочито рани призив ка монаштву, који није могао да поколеба ни очево противљење ни мајчине сузе. Св. Кирило је цијелога живота, од младих дана, имао истрајну ревност у подвигу, молитви и држању богослужбеног правила; красили су га стрпљење и природни, Богом облагодаћени дар расуђивања и разликовања духова. Будући да је неуморно умножавао Богом му дане таланте, Св. Кирило је веома млад дошао до тога да готово прозорљиво, добро разумијевајући знаке које му Бог шаље, разумијева и какваи колико подмукла опасност пријети да угрози православно исповиједање и сами опстанак Цркве Божије у Далмацији и Боки. У одбрани истих он се показао неустрашив и непоколебљив. Оно што га је, пак, нарочито одликовало, нагласио је митрополит Јоаникије, била је способност праштања виновницима његовог не малог страдања. Величина његове способности да опрашта и не суди постаје јасна тек када се сагледају размјере истог – када му је било тридесет година прогнан је из Далмације, осуђен на двадесет година тешке робије, након што је провео већ четири године и три мјесеца у истражном затвору, а после тога све до упокојења држан је у прогонству, далеко од завичаја према којима је осећао непрекидну и снажну носталгију.

Након Митрополита окупљене је са свештеничком фамилијом Цвјетковић ближе упознао неуморни истраживач и прегалац на очувању културног и духовног насљеђа Боке и шире, др Горан Комар, који је дао краћи преглед историје те породице на основу увида у Књиге од соли – матичне књиге тог времена.
На самом крају о светитељској личности протосинђела Кирила, ког је Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем редовном мајском засиједању прибројао лику Светих, надахнуто је и са великом љубављу бесједио је о. Маринко Марков. Он је говорио о лијепом трагу који је Свети Кирило, као изузетно писмени, вриједни и за богослужење ревсносни сабрат, оставио у далеком Араду још током свог живота. Величина његове личности и значај његовог страдања и свједочења, казао је о. Маринко, благодатно су се пројавили убрзо након упокојења Светога: вјерни народ које се сабирао у манастиру Бездин свједочио је о чудесној свјетлости која се јавља на његовом гробу. Историјске мене, разноразне прилике и неприлике, довеле су до тога да се једно вријеме није знало гдје гроб се налази, нити се о њему у тешко доба комунистичког режима у Руминији смјело гласно говорити… Поново је је Св. Кирило стрпљиво чекао – сада да дође пуноћа времена у ком ће се он у правој сили и свјетлу открити свом роду и читавом Православљу.

Отац Маринко је као очевидац посвједочио чудесно обретење необележеног гроба и у њему благоуханих моштију Св. Кирила, које се збило 2011. године, као и претходног необичног открића његове манастирске затворске ћелије, за коју се знало да је негдје на великом тавану северног конака, али се није знало тачно гдје. Наиме, Св. Кирилу, након многих мука и злостављања које је током низа година претрпио у тешким државним тамницама, дозвољено је да задњих пар година затворску казну проведе у манастиру Бездин, у чијем је братству након свршетка тамновања остао до краја живота, још свега десетак година (из манастирског затвора је изашао 1846, а упокојио се 1857). Приликом своје посјете манастиру Бездин 2007. године Митрополит Амфилохије је инсистирао да пође на таван, упркос противљену окупљених. У самом ћошку тог великог и веома трошног тавана северног конака митрополит Амфилохије и владика Лукијан су пронашли малену, готово непримјетну ћелију овог новог страдалника за чистоту православне вјере.
Уредник ове надахнуте и благословене вечери био је протојереј–ставрофор Обрен Јовановић, а појањем су је украсили Теодора Бајић, Ђорђе Павловић и Ђурђија Стакић.

Комплетан видео запис програма можете погледати ОВДЈЕ.