Једанаесто вече 13. „Трга од ћирилице” - Два вијека Матице српске

У оквиру овогодишњег Трга од ћирилице обиљежен је и јубилеј Матице српске – двије стотине година њеног трајања и вриједног рада на очувању културног и стваралачког континуитета српског народа.
Са модератором протојерејем Зораном Миљањићем о Матици српској из више различитих углова разговарали су проф. др Драган Станић, предсједник Матице српске, и др Драго Перовић, други предсједник Матице српске – друштва чланова у Црној Гори.
Матица српска је основана 1826. године у Аустријском царству, у времену када српски народ није имао своју јединствену државу, старија је од модерне српске државе и опстала је и поред прекрајања граница српскога народа, подсјетио је публику на почетку модератор вечери о. Зоран Миљањић.

На срећу, „у свим тим промјенама и смјенама, захваљујући тој способности нашег народа да сачува језик, културу, вјеру, биће, идентитет, родила се мисао за свесрпским трајањем, родила се Матица српска, која је имала способност још од тог времена, па све до данас, да очува, да сабере, да ствара, и да то преда будућим генерацијама”, казао је о. Зоран.

Професор Станић је говорио о историјским околностима које су условиле потребу за оснивањем једне овакве институције, о родољубљу, визионарству и прегалаштву њених идејних и практичних оснивача, о почецима Матице, њеној мисији и њеној будућности.

Предуслов за двовјековно континуирано трајање Матице српске, као уосталом и било чега другог, проф. Станић види у односу њених оснивача и потоњих прегалаца прама самом трајању и континуитету, односу који подразумијева наслањање на претходно, а никако не прекидање са сопственим свеукупним предањем. У том смислу Матица је на истом оном трагу на ком је и Српска Православна Црква била током свих вјекова свог постојања. Све оно, пак што се не наслања на трајање, на трајне вриједности које му претходе и из којих је поникао, то нема будућност, изричит је Станић.

Оснивање Матице српске је плод непрекидне бриге оних најбољих у нашем роду, који су се од времена Велике сеобе из 1690. па све до 1826. старали о томе како да се сачувају богато културно наслеђе и културна посебност српског народа у новом, у односу на Османско царство потпуно другачијем цивилизацијском окружењу.

Начин на који ће се Срби изборити за очување своје народне и културне аутономије, начин на који ће конституисати своје грађанско друштво на начелима која су владала у том новом средњевропском простору Аустријског царства, проф. Станић је назвао „Карловчким заветом”. Тај је завјет својеврсни пандан ономе што он зове црногорским завјетом да сачува сопствену посебност и слободу животом и крвљу.

И док његују изузетно поштовање и готово култ према борби своје браће у Црној Гори, „српској Спарти” како су је звали, Срби у Војводини, по ријечима др Станића нешто другачије то исто чине. Показују се способним да као колектив развију једно сасвим ново друштво, а да у том процесу чувају своју везу са кореном, и да је никада не запоставе – „да у грађанском амбијенту бране своју слободу која им омогућује развојне програме, омогућује им да учествују у том друштву, али са свим својим особеностима које ће дубоко поштовати”.

Из те мисли, у том завјету његоване и развијане, брзо су никли први плодови: прве основне школе, осниване уз цркве, у Аустрији и Угарској, а потом и више школе, међу којима и Карловачака и Новосадска гимназија. У овој другој ће своје прве зачетке имати потоња Матица српска.

Ријеч је о иницијативи групе интелектуалаца, професора Новосадске гимназије, на челу са Георгијем Магарашевићем, који је схватио да ми Срби као народ не смемо остати без свог штампамог гласила. Магарашевић је осмислио часопис који би, како је навео проф. Станић, имао три крупна циља: 1) развијање свих знања о идентитету српског народа; 2) развијање идеје словенског заједништва и 3) развијање знања о цјелокупном свијету у којем живимо. Покренуо га је 1824. године под називом „Сербска летопис”, и он до данас у континуитету постоји, а од 1873. године излази под називом „Летопис Матице српске”. То је једини европски књижевно-научни часопис који траје више од двјеста година, и треба да се поносимо, нагласио је проф. Станић, том дивном чињеницом да ми као народ који има разбијен континуитет, имамо такав феномен који говори о трајању.

Из бриге за опстанак овог српског гласила, захваљујући умјешности и промућурности имућних а родољубивих пештанских српских трговаца, развило се друштво које је почивало на средствима које сваки члан оснивач испоставља. Од почетка је то било једно свесрпско друштво, јер су његови први оснивачи, њих седморица, били представници готово свих крајева у којима је тада живио српски народ. Брзо су им се придружили и Срби из осталих области. У том кругу првих оснивача се нашао и кнез Милош Обреновић, човјек неписмен, али бриљантне државотворне памети, који је добро знао шта значи култура у развоју једног народа. Међу члановима Матице српске били су представници све три српске владајуће династије: Обреновића, Карађорђевића и Петровића, добро разумијевајући колики је значај једне такве културно обједињујуће институције, нагласио је проф. Станић. Он је истакао и да су управо у „Летопису Матице српске” објављени први осврти на стваралаштво Петра II Петровића Његоша, члана Матице од 1845.

Будући да се Срби након 1849. све више повлаче на југ, и да Нови Сад постаје нови културни центар српског народа сјеверно од Саве и Дунава, то је и Матица 1864. пресељена у Нови Сад, гдје се и данас налази, на истом оном послању ради којег је и основана 1826, закључио је др Станић.

Др Драго Перовић је говорио о својој визији мисије Матице српске у Црној Гори, која је истовјетна мисији Матице српске уопште, од почетка њеног постојања па до данас.

Он је на почетку изразио извјестан страх од огромних културолошких и уопште цивилизацијских промјена којима свједочимо, због којих „добар дио нас више није у стању да замисли, да себи дочара и у мислима представи једно трајање које траје два вијека” – „Ми данас, када је све хипер убрзано, тешко можемо замислити да нешто траје дуже и да се наставља све боље и боље.”

„Ако смо некада у усменој цивилизацији имали нужност памћења као једини излаз и спас за човјека; ако смо у писаној цивилизацији имали потребу за памћењем и онога што је записано и онога што треба записати, данас у нама не постоји та потреба да било шта запамтимо, било шта да сачувамо било шта да пренесемо, јер умјесто нас све то памти неко други”, контатовао је др Перовић, примијетивши да смо дошли у парадоксалну ситуацију: „док смо се кроз историју борили повратимо нашу слободу, ми смо ту слободу идентификовали са памћењем, а сада када смо слободни у сваком смислу, ми тежимо да то памћење избришемо из нас самих.” Некада тако није било, казао је он, јер су „наши дивни преци, обликовани вјековима у усменој у традицији, памтили и преносили све те вјекове са кољена на кољено, а ти вјекови које су памтили били су животнији, да не кажем најживотнији у њиховим животима.”

„Матица српска је у току ова два вијека – млада и данас као што је и тада била, полетна и данас као што је и тада била – била кичмени стуб тог преношења нашег усменог памћења, усменог начина мишљења и дјелања, усменог начина живота у записану ријеч и стварања новог живота том новом писаном ријечју”, казао је он, нагласивши да би Матица „довољно урадила и да је запматила само ових двјеста година откада она дјела, двјеста година те тегобне историје између клања и орања, али она је и много више од тога запамтила; она је, заправо, записала сву нашу запамћену усменост”.

Тај историјски континуитет и то Матичино дјело, биће, као је и до сада био, увјерен је др Перовић, „јака брана свим револуционарним покушајима да се почне од нуле, дакле свим покушајима да се све заборави па да се изнова конструише нека стварност у којој би значење изгубили они кључни идеали, идеје и ставови који су градили тај континитет”.

„Када смо 2010. године оснивали Матицу српску – друштво чланова у Црној Гори, тада смо осјетили ову нужност и потребу памћења који су окушали да нам у Црној Гори укину и покушали да се одупремо томе – одупремо прије свега забрани српског памћења, српског језика, српске духовности и културе; забрани српске прошлости, српске садашњости и, прије свега српске будућности на овим просторима”, казао је он.
„Трудили смо се да у ових четрнаест година преузмемо на себе тај Матичин крст, који она носи два вијека, и да га носимо најбоље што смо могли у тим тешким околностима”, не пуно другачијим од оних у којима је 1826. основана Матица у Аустрији и Угарској, закључио је др Перовић.

Синоћни програм, ком је присуствовала и генерална конзулка Републике Србије у Херцег Новом Јасмина Милачић, пјесмом је обогатила солисткиња Анастасија Дедић уз пратњу Вишње Дукић на гитари.

Вечерас, 26. августа, са почетком у 20 и 30 часова на Тргу херцег Стефана, биће уприличена свечана додјела награда „Трга од ћирилице”: „Ћириличник” и „Печат Херцега Шћепана”. Овогодишњи лауреати су Матица српска – најстарија српска књижевна, културна и научна институција, и књижевник, пјесник и књижевни критичар Ђорђе Брујић.