Сабору светих прибројан протосинђел Кирил (Цвјетковић), исповиједник бездински и далматинско-бокељски

На општу радост српском православном роду, свештенству, монаштву и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске, намјесништва херцегновског, парохије баошићке и васколиком роду православном, на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног у Београду у крипти Храма Светог Саве на Врачару 13-17. маја 2025. године, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве у диптихе светих унио је име Исповиједника вјере протосинђела Кирила (Цвјетковића), бездинског и далматинско-бокељског, са датумом празновања 12. октобра/29. септембра.

Овим светим чином град Херцег Нови, поред светог архиђакона Стефана и светог Севастијана сасовићког (Дабовића), добија још једног небеског заштитника и молитвеника!

Кратак животопис Светог Кирила Цвјетковића
(Извор: Епархија далматинска)

Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибенској катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибенска парохија и тада постаје лични секретар епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића.

Обављајући дужност секретара, Кирил Цвјетковић међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у Православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува Православље у Далмацији. Након побуне шибенских Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Најдуже је тамновао у Градишки, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци.

Своју аутобиографију протосинђел Цвјетковић писао је управо у Бездину, на плавичасто белој, дебелој хартији у три свешчице ушивене у плаве корице, са укупно 54 писана листа. На плану уметничког израза ова књига припада оној прозној традицији Срба која је настајала према моделу Доситејевог „Живота и прикљученија“ и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-књижевне прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, те уз усмено народно стваралаштво, поставила темеље новој српској књижевности.

Међу великим и значајним личностима српског 19. века, живот, судбина и дело протосинђела Кирила Цвјетковића се издваја као узвишени пример моралне постојаности, непоколебљиве националне свести и жртвене преданости православној вери.

Извод из службе светом исповједнику Кирилу баошићком и далматинско-бокељском:

Тропар 8. глас

Свети исповедниче Христов Кирило,

пострижниче савински и протосинђеле далматински,

за име Господње и веру Православну,

тамницу и окове тешке претрпео јеси,

подвигом својим и Христоликом жртвом,

утврђујеш у истини све оне који те поштују,

славећи заједно с тобом Пресвету Тројицу.

Кондак 7. глас

Од младости своје испуњен Христовом љубављу,

ангелолико служење Богу одабрао јеси,

и Крст Господњи на себе си примио,

од обитељи Савинске преко тамнице Градишке,

одважно га до Бездина носио, и тамо вечни покој задобио,

у њедрима од Дјеве рођенога, Христа Бога нашега.

Слава Богу на овоме дару.
Свети оче Кирило моли Бога за нас!