ЊЕГОШЕВА ШКОЛА
Школа на српском језику уз Саборну цркву Вазнесења Господњег на Топлој, у народу познатој као Свети Спас, постојала је још од 1769. године, а радила је до 1869. године, када је отворена прва државна основна школа на српском језику у овом крају, такође на Топлој.
У овој школи, између осталих, учио се и млади Раде Петровић, касније Петар Други Петровић Његош – Св. Петар II Ловћенски Тајновидац – Владика и Господар Црне Горе од 1831. до 1851. године.
Школа на Топлој у вријеме јеромонаха Јосифа Троповића
Јеромонах Јосиф Троповић је обновио рад ове школе у првој деценији XIX вијека. Та је школа била наравно у духу ондашњег времена: у њој су се ђаци учили читању из „Часловца” и „Псалтира”, учили су и црквено пјевање и рачуницу. Додатно, у овој школи су учили и италијански језик, у то вријеме неопходан нашем живљу будући службеним језиком у Боки.
Млади јеромонах Јосиф, кога је рукоположио Св. Петар Цетињски, био је познат међу Србима овог краја као врлински и образован човјек, и на њихову молбу постављен је за пароха у цркви на Топлој 1808. Убрзо након постављења обновио је рад школе, и прочуо се као добар учитељ. Савременици га називају човјеком онога доба оглашенијем, правијем калуђером и примјернијем наставником младежи и чесним и разумним оцем Јосифом.
***
У овом, музејском издању, школа је отворена у оквиру прославе јубилеја 300 година Топаљске комунитади, 14. јула 2018.
Објекат Његошеве школе заједно са цијелим комплексом, који обухвата храмове Светог Спаса и Светог Георгија, а који су са пратећим објектом у којем је засједала прва световна власт, били сједиште Топаљске комунидати као организоване свјетовне власти и прве уређене градске управе у вријеме владавине Млетачке републике, и њихова обнова, значи њихово унапређење и преношење будућим генерацијама, а прије свега чување од заборава и тока времена.
Петар Други Петровић Његош
Рођен је 1. новембра љета Господњег 1813. на Његушима, долини подно Ловћена, а више Цетиња и Котора, од оца Тома Маркова и мајке Иване, из угледне породице Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје. Прве године свог дјетињства провео је као његушки пастир.
Примијетивши његову бистрину, живахност и радозналост, тадашњи владика и господар Црне Горе, Петар I Петровић – Свети Петар Цетињски, његов стриц, највјероватније када му је било 12 година, довео је Рада код себе у Цетињски манастир за манастирског ђака, нарекавши га за свога насљедника, иако је био најмлађи син најмлађег брата његовога. Остале су забиљежене ријечи Св. Петра о младом Раду:
Ово дијете, ако узживи, биће одличан јунак и паметан човјек.
Након Цетињског манастира, млади Раде је послан да учи у манастир Савину, односно у школу о. Јосифа Троповића на Топлој, гдје ће провести наредне двије, а можда и три године.
Како се пак Владика Раде доцније радо сјећао свога ђаковања на Топлој види се јасно и по томе, што је у
Горском вијенцу посветио и једно коло Херцег Новом.
Будући Владика Раде је постао ђак о. Јосифа 1825. године. Један од његових школских другова записао је касније да је „учио боље од свих осталих ученика, а било их је више од двадесетројице у то вријеме”.
Школовање младог Рада се 1827. године наставља на Цетињу, а учитељ му постаје учени Србин и велики родољуб тога доба – Сима Милутиновић Сарајлија.
1830. године умире Св. Петар и млади Раде, са свега 17 година, преузима руковођење Црквом и земљом, руковођење како он сам казује „бурном и крвавом катедром”. За данашње прилике невероватно млад, по формалним, спољним припремама готово потпуно неспреман, он преузима на себе изузетно тешко бреме и са великим трудом, самопрегорно и жртвено га носи наредних 20 година. Млад га је узео, млад се од њега и раставио када се упокојио у 38. години.
Једна од првих ствари које је учинио када је преузео упорављање Црном Гором јесте отварање прве организоване школе на Цетињу 1834, и отварање штампарије у Цетињском манастиру. У тој штампарији штамапаће се
Србски буквар и
Србска граматика за црногорску младеж, као и неке Његошеве песме.
Петар II се упокојио 31. октобра 1851, оставивши аманет да буде покопан у црквици Св. Петра на врху Ловћена, касније названој Ловћенска капела. Његов гроб је и даље на врху Ловћена, али, нажалост, не у цркви, као што је он завјетовао, већ у накнадно подигнутом маузолеју.
За то мало живота Петар II Петровић је оставио иза себе не само траг пожртвованог управљања Црквом и народом, већ и релативно велико, а по изузетности неупоредиво пјесничко дјело, које до дан-данас има изузетан утицај међу Србима, независно од краја свијета у ком живе.
Андрић и Његош
На уском кругу од 500 метара једна поред друге нашле су се Кућа Ива Андрића и Његошева школа. Његош је у Новоме био као млад и ту се уобличавала његова свестрана и уистину изузетна личност, док је Андрић Херцег Нови изабрао као већ оформљени, признати и награђиван (Нобелова награда 1961) књижевни гениј.
Просто је природно што су се ова два дома, која су, сваки на свој начин, обиљежила животе Његоша и Андрића, нашла тако близу један другога. Наиме, Андрић је од својих младићких дана био надахнут истим оним родољубивим жаром који је и Његоша надахњивао и уобличио га у најзначајнијег пјесника и мислиоца нашег народног бића. Њих двојица дијеле и исти недвосмислени родољубиви став и постојаност према укупности српског националног бића.
Сагледавајући у свеукупан Његошев лик и стваралаштво, Андрић бира да га назове „трагичним јунаком косовске мисли”. И казује:
„Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу… Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде… Тврђено је да се реч ’Косово’ поред речи ’Бог’ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам.”
У Андрићград у Вишеграду, на највећем платоу стоји велика Његошева скулптура…
Топаљска комунитад
Топаљска комунитад или градска општина основана је 1718. године и представља историјску претечу данашње Општине Херцег Нови. У периоду када је град био под влашћу Млетачке републике локално становништво се дипломатски изборило за висок степен самосталности. Топаљска градска општина имала је аутономију у управи, духовну аутономију, као и могућност коришћења свог писма и језика у свакодневној администрацији, што је имало пресудан значај за становништво у Херцег Новом.
Житељи Херцег Новог, окупљени у својој Топаљској општини, учинили су највеће напоре да одрже своју народну аутономију и у часу растакања Млетачке републике која ју је омогућила. Топаљску општину, историјско језгро херцегновске општине, створили су Херцеговци потекли из предјела између Требиња и Љубиња у неколико деценија поступног упињања ка млетачком сенату. Коначно, послије великих жртава које су Новљани поднијели у рату са Турском 1715–1718, дужд Јован Корнер Други издао је налог да се оснује српска општина у Топлој чије је сједиште црква Св. Вазнесења Господњег на Топлој.
Адрес: https://maps.app.goo.gl/RsbuX1gphttps://maps.app.goo.gl/RsbuX1gp